Mišljenja Priče O nama Angažovanje Obrada podataka Pridruži se
STORY
Lanin dnevnik iz izolacije

Jutros dok sam kuvala kafu, setila sam se kako sam se osećala u prvim danima izolacije - kao da se ne dešava ništa strašno, i da će sve biti OK. Psihoterapeut me je u razgovoru na početku tih dana pitao kako se držim, odgovorila sam mu sva poletna da je sve super, da sam potpuno mirna i da čak i kada razmišljam o smrti (jer Covid 19 nas je naterao da se podsetimo koliko smo krhki), i o tome kako bih mogla da umrem, ne osećam ama baš nikakvu žalost, samo zahvalnost jer sam uradila sve što jesam za ovih 28 godina.

 

Da budem iskrena, sledeće nedelje sam mislila malo drugačije, hoću reći manje opušteno, a više realno, ali to je ono što je donekle zabavno u celoj ovoj priči, kako prelazimo iz poricanja u optimizam, pa u ljutnju, iz ljutnje u prihvatanje, iz prihvatanja u rutinu u kojoj sam sada, posle malo više od mesec dana u izolaciji.

 

Počela sam sa tim među prvima, jer pripadam rizičnoj grupi, i ovih dana me posebno cima pokretanje teme kako tretiramo osobe sa hendikepom ukoliko one budu na Sajmu, a na kraju krajeva, i ono pitanje da li pre na respirator staviti osobu sa hendikepom ili onu bez nje.

 

Nisam o tome pisala na društvenim mrežama, a i ptice na grani znaju da ja tamo pišem o svakom problemu koji primetim i svemu što osetim, nisam jer mi je nekako preemotivno pitanje, zato što se sada otvara crna rupa realnosti u kojoj se ogleda sva hipokrizija društva, svi su kao empatični i zabrinuti, a ustvari je jednostavno:

 

Niko ne želi da bude ja.

 

Ja, koja imam štake ili neko ko koristi kolica, ili ima autoimunu bolest, i da razmišlja šta će biti ako bude, ko će me otpratiti do toaleta, kako ću da ležim sa ukočenim vratom u nekoj bolnici, i sad se ta priča čini kao neka grozna šala, jer lako je zalagati se za prava iz nekog, uslovno rečeno, normalnog života, govoriti o nekim tamo osobama koje se razlikuju, a sasvim drugo biti među njima, biti ta osoba, sa identitetom i licem, sa emocijama, sa nekim svojim životom koji ne znaš kako ćeš nastaviti, jer se u ovakvim trenucima u istoriji javlja samo jedan glavni cilj - potreba za samoodržanjem, a to znači da brinemo pre svega o sebi pa o drugima, jer se bojimo smrti, naše smrti.

 

Da li neko u takvom trenutku hoće da se bavi mnome i mojim zdravstvenim potrebama? Želim da verujem da je tako.

I naravno, želim da nikad u realnosti ne proverim koliko je moja nada osnovana.

 

Elem, ono što stvarno volim kod sebe je smirenost u kriznim situacijama poput ove. Nemam nikakve panične napade, ne plačem i ne želim da se ovo završi samo zato što mi se ne dopada, jer se uvek setim maminog učenja da sve što nas snađe moramo da izdržimo, dostojanstveno i kako treba, čak i najteže momente u životu. Kad se uplašim, vratim se na momenat sada. Naravno, želim da se ovo što pre završi da bismo svi bili dobro. Želim da niko ne mora da razmišlja kako će i da li će dobiti terapiju, i kako će ići do toaleta, ako se ne kreće kao drugi. 

 

Mislim da mi stvarno dobro ide ovaj život u izolaciji, ako izuzmem sva ova filozofska pitanja, počela sam svašta novo da učim i mnogo čitam sve što nisam stizala, ali mi nedostaje da radim emisiju na radiju, i nedostaju mi ljudi koje volim. 

 

I jedva čekam da izađem napolje.


Lana Nikolić (28)

Beograd, April 2020.

Pogledajte po brojevima na koji način uključujemo glasove mladih u pozitivne društvene promene.
PRIDRUŽI SE I ANGAŽUJ