DNEVNA RUTINA
– Petar Jovović
Mislim da je tokom boravka kod kuće za sve mlade osobe koje nisu išle u školu zbog virusa i koje su bile primorane da ostanu kod kuće bilo bitno da izgrade kakvu takvu rutinu.
Takođe, bilo je korisno da delovi te rutine budu raspoređeni kroz 24 sata pa da se onda ostatak dana popunjava oko njih.
Mislim da je jako bitan deo te rutine fizička aktivnost, a posebno je važno početi dan fizičkom aktivnošću kao sto je trčanje ili igranje bilo kakvog sporta, tako da je to nešto što sam ja radio svakog jutra. Ovo mi omogućava da već na početku svakog dana budem pun energije. Posle toga obično za mene je na redu učenje koje je iscepkano na vise delova (uglavnom 2) ali jedna konstanta je da uvek učim nakon bilo kakve fizičke aktivnosti jer je, bar meni, tada najlakše bilo da se nateram da krenem da radim.
Ovakav raspored znači da mi je prepodnevni deo dana bio solidno bukiran što znači da mi je retko kad dosadno. Što se tiče drugog dela dana (popodne) opet se trudim da ubacim jedan trening praćen jednom sesijom učenja. Iako zvuči kao da je to sve što sam radio u danu, istina je slobodnog vremena je preostajalo. Izolacija mi je značila da shvatim da rutina ili raspored može da učini da dan bude koliko toliko ispunjen, a to može da se primenjuje i posle kriznog perioda.
VAŽNO JE NAPRAVITI PAUZU
– Ivana Katančević
Nisam ni bila svesna da će mi prijati to što po prvi put u nekoliko godina nemam obaveza tokom celog dana i različite aktivnosti na koje letim sa jednog kraja grada na drugi. I skroz je u redu ako niste uradili sve ono što ste planirali. Ako niste pročitali novu knjigu svake nedelje; ako niste ustajali rano i nakon jutarnje gimnastike napravili zdrav doručak; ako niste završili maturski rad ili spremili sve ispite za sledeći naredni rok. Skroz je u redu da ste se opustili, uživali u vama dragocenim sitnicama i odmorili od svega što vas je gušilo, a da niste bili ni svesni. To isto je gušilo i mene.
Upravo sam se toga i bojala. Da sam se toliko prilagodila „usedelačkom” životu u kom je jedini vrhunac neizvesnost koja vrvi u meni dok se učitava naredna epizoda La case de papel kako bih saznala da li je Stockholm rodila dečaka ili devojčicu (izvinjavam se na spoileru, trebalo je ranije da vas obavestim). Nisam želela da se vratim u dom; da uplovim u svoje tipične obaveze. Makar ne još neko vreme. Želela sam da budem još samo malo razmažena ćerka kojoj roditelji ispunjavaju svaki zahtev i oslobađaju je pranja sudova, prostiranja veša i izbacivanja smeća, jer ovoliko dugo nije bila u svom gnezdu otkako je upisala srednju školu na drugom kraju države. Plašila sam se povratka u realnost, činjenice da neću imati vremena za preostale serije sa liste, za vožnje bajsom do vetrenjača; činjenice da neću imati sve vreme ovog sveta samo za sebe.
Vanredno stanje je prošlo, vratila sam se u dom. Od momenta u kom sam kročila u svoju sobu osetila sam se kao da je nisam ni napuštala. Odmah prvog dana mog velikog povratka sam radila sve ono što sam uradila poslednji put pre nekoliko meseci. I odmah tog istog dana sam shvatila da sam veoma zadovoljna svime što (ni)sam uradila tokom karantina i da sam zahvalna aktuelnom virusu Covidu-19 koji nas je sve promenio, naveo da budemo odani malim, krucijalnim stvarima, naučio da vrednujemo sebe i svoje vrednosti i pomogao da uvidimo da možemo preživeti bez mnogo, mnogo stvari. I da, na tome što sam uspela da odgledam šest celih serija i otkrijem ko je ubio Brycea Walkera.
Podelite sa nama šta je to što ste vi naučili i što vam je pomoglo, a što može da se primeni i inače :)
