Kao neko ko se bavi aktivizmom, jedna od najbitnijih veština koje aktivisti poseduju za mene je upravo pripovedanje. Kada spojimo pripovedanje i aktivizam, obezbedimo prostor u kome će se mladi osećati sigurno i raditi na sebi stavarajući nešto svoje, mislim da dolazimo do dobitne kombinacije; za mene je to jednačina koja rešava misteriju vremena.
Poznajem neke mlade koji su nesigurni u sebe i svoje stvaralaštvo, pa ga neretko i zanemaruju, a mali broj mladih je uključen u zajednicu i donosi neke promene. Kroz pisanje može da se ukaže na neke probleme u našem društvu, ali i da kratke priče motivišu druge da se uključe u svoju zajednicu i bore za sebe i svoj bolji položaj u tom društvu. Da bi se mladi više aktivirali, potreban je prostor gde bi se izrazili i povezali kroz kreativni proces.
Once Upon a Youthje program kreativnog pisanja i pripovedanja za mlade spisatelje i spisateljice uzrasta 18-25 godina koji vodimo Aleksandra Manojlović i ja, studentski par sa kursa „Liderstvo i razvojni omladinski rad u zajednici“.
Aleksandra i ja smo mladima u sklopu stručne prakse u okviru Centra za omladinski rad kao omladinski radnici obezbedili siguran prostor u kome su mladi mogli da se izraze putem pisane reči, neguju svoj talenat i rade na svojim kratkim pričama sa nekom aktivističkom porukom, izađu iz žanrovskih okvira prkoseći konvencijama ili osmisle neki svoj žanr, razviju veštine empatije i putuju svetom kroz vreme (ili vremenom kroz svet?).
Kada govorimo o grupnom radu sa mladima, barem u okviru omladinskog rada, spomenuo bih analogiju „ogledalo zajednice“. Ono što smo radili sa mladima na radionicama nije bilo samo suvoparno piskaranje ili piši-briši tehnika. Radionice su bile nešto drugačije od onih tradicionalnih pišem-čitam-dobijem povratnu informaciju-ispravim sastanaka. Pored elemenata kreativnog pisanja, stvorili smo program kroz koji mladi mogu da usvajaju neke „prenosive“ veštine. Ideja je da mladi pored pisanja rade na sebi, a potom veštine i znanja koja su stekli (poput asertivne komunikacije, kritičkog promišljanja, rešavanje konflikta) primenjuju u nekim drugim zajednicama od grupe u kojoj su ta znanja i veštine sticali, npr. u porodici, nekom kolektivu, na ulici sa prolaznicima ili sa svojom ekipom.
Svako od njih je u grupu doneo neke svoje priče – o svom imenu, o tome ko su, ili o onome šta žele da budu. Došli su u grupu sa svojim iskustvima, snovima, strahovima, slutnjama, a ispred njih nisu stajali instruktori pisanja već omladinski radnik i omladinska radnica. Fokus je bio na iskustvenom učenju i grupi kao najvećem resursu, a cilj da jedni drugima budu čitaoci, inspiracija, kritičari, izazovi, ali i podrška.
Nakon intenzivnih radionica, pisanja i korisnih gostovanja (i ugošćavanja), mladi su dobili priliku da svoje priče objedine u zbirku i prođu kroz proces objavljivanja – lektura, donošenje odluka, naslov, dizajn, i sl.
Sandra i ja smo pošli od ideje da su priče "u nama i svuda oko nas", što je moto našeg programa, a priče četrnaestoro mladih autora i autorki dostupne su na sledećem linku, objedinjene pod naslovom „Zb(i)rka mladosti“.
Bavili smo se sobom, svojim likovima, društvom u kome živimo i problemima koji nas okružuju, a sada po završetku programa menjamo svet tako što odmotavamo upetljano klupko mladosti - korak po korak, reč po reč.
